Gimnazijalci su istrčali van iz blagovaonice. Vani je padao snijeg. Neki su otišli na igralište igrati hokej, drugi su ostali u svojim sobama.
maturante iz dvorane.
Boţićni igrokaz se zvao Leteći razred i mao je pet ĉinova. Opisivao je kao će se školska nastavaodvijati u budućnosti. Đoni je bio autor, Martin, scenograf, Sebastian profesor , Uli djevojĉica aMatijas je bio sveti Petar. Dok su vjeţbali u dvoranu je ušao Fridolin i rekao da su im uĉen
ici realke
ukrali diktate iz njemaĉkog, a Krojckama zarobili. Krojckamov otac je bio nastavnik njemaĉkog jezikau gimnaziji. Nastala je pomutnja i djeĉaci su se zabrinuli smišljali kao osloboditi prijatelja.
Nepušaĉ je bio ĉovjek kojeg su sva djeca voljela. Imao je trideset pet godina. Zvao se Nepušaĉ jer jeţivio u ţeljezniĉkom vagonu i ljeti i zimi u kojem je bio dio samo za nepušaĉe. Male ploĉice na kojimaje pisalo Nepušaĉi je ostavio u vagonu.
Za Boţić Đoni mu je trebao predati poklon kojeg su mu djeca
kupila. Martin mu je nacrtao sliku po
imenu Pustinjak i prikazivala je ĉovjeka kako sjedi u vrtu okruţen cvijećem. Nepušaĉ je ţivio sam.Ţena i dijete su mu umrli i otada se povukao. Bio je po zanimanju doktor i svirao je glasovit poobliţnjim crkvama. Dj
eca su ga voljela kao i doktora Beka. On je bio njihov odgajatelj. Zvali su ga
Justus, na latinskom znaĉi pravedan. Bio je pravedan i dobar ĉovjek.Djeĉaci su došli po savjet kod Nepušaĉa i ispriĉali su mu što s dogodilo Fridolinu i Krojckamu.
Smislili
su plan kako osloboditi prijatelja zajedno sa djeĉacima niţih razreda. Prvo je Sebastian pokušao nagovoriti gimnazijalca Egerlanda da oslobodi Krojckama meĊutim ovaj nije htio. Potom suse dogovorili da će se potući i ako petoškolci pobijede morat će im os
loboditi prijatelja. Krojckam je
bio zarobljen u podrumu kuće Egerlanda.potukli su se Matias i Hajnrih Vaverka. Matias je bio jaĉi i porazio je protivnika. MeĊutim Egerland je pogazio rijeĉ i nije oslobodio Krojckama.
Zatim su se dogovorili da se svi zaje
dno potuku. Samo se Uli najviše bojao jer je bio jako plašljivdjeĉak.gaĊali su se grudama. Dok je borba trajala Matias, Dţoni Troc i Martin su otišli u podrum kućeEgerlanda i oslobodili su Krojckama. Naţalost, biljeţnici su bile spaljene. Djeĉaci su se
vratili na
igralište i dovršili borbu pobijedivši protivnike.
MeĊutim,kad su se vratili u internat lijepi Teodor ih je prijavio odgajatelju doktoru beku. On ih je pozvao u svoj ured. Djeĉaci su mu ispriĉali što se dogodilo. Doktor Bek im je objasnio pravil
a
ponašanja i pitao ih zašto ga nisu pitali za dopuštenje da idu vani. Djeĉaci su mu rekli da ih sigurno ne bio pustio pa ga zato nisu niti pitali. Doktor Bek im je ispriĉao priĉu o djeĉaku koji je ţivio u internatu
i imao bolesnu majku. Svaki dan bi potaj
no išao obići mamu u bolnici dok ga jedan djeĉak nije prijavio. Ravnatelj škole ga je kaznio s dva dana zatvora. Kad je nakon dva dana ravnatelj rekao da gaotkljuĉaju u zatvoru je sjedio drugi djeĉak. Bio je to prijatelj odbjeglog djeĉaka koji je otišao u
zatvor
samo kako bi djeĉak mogao otići u zatvor. Kasnije su bili zajedno, studirali su zajedno, stanovali i nisuse razdvajali dok se nisu oţenili. Tom prijatelju su umrli ţena i dijete i on je poslije pogreba nestao.Taj djeĉak koji je posjećivao bolesnu
majku je bio doktor Johan Bek.
Za kaznu doktor Bek ih je pozvao kao njegove goste u tornju kako bi ĉavrljali uz kavu. Djeĉaci su bili presretni i sve bi uĉinili za tako dobrog ĉovjeka kao što je doktor Bek. Dok je doktor priĉao o svom prijatelju djeĉaci su shvatili da je to bio Nepušaĉ.
Pošto su im spaljeni diktati Martin je morao napraviti popis ocjena. Kad je došao do Matijasa on senije mogao sjetiti. Predloţio je da mu Martin upiše dvojku.
Martin i Dţoni Troc su odluĉili napraviti iznenaĊenje . Ţeljel
i su organizirati susret doktora Beka i
Nepušaĉa jer su bili sigurni da su oni prijatelji.
Martin je bio pravi slikar. Nacrtao je sliku koja se zvala Za deset godina. Na slici su bili Martinovi
roditelji u koĉiji, a Martin je bio koĉijaš. Martinovi roditelji su bili siromašni, ali je Martin bio najboljiĊak u razredu i super tip. Prije spavanja djeĉaci su pravili šale , a posebno na raĉun ravnateljaGrunkerna. Priĉali su kako uvije ponavlja jednu te istu dosjetku. Neki su saţalijevali ravnatelja, a neki
su
mu se smijali. Ĉak je i lijepi Teodor govorio da ga ostave na miru.
Kad su djeĉaci naveĉer pošli na spavanje Matijasu su stavili lavor vode ispod deke. Kad je pošao lećiMatijas se zavalio u lavor. On se ljutio, ali je u to došao doktor Bek da provjeri je
li sve u redu.
Na izlasku dr. Bek im je poţelio laku noć te su djeĉaci nakon toga mirno zaspali.
Djeĉaci su morali priznati nastavniku Krojckamu da su biljeţnice iz diktata spaljene. Martin mu je dao
popis ocjena. Krojckam je uvijek bio ozbiljan i nije se nikada smijao, a govorio je takve stvari kojimsu se morali svi smijati.
Nekoliko vanjskih djeĉaka (to su djeĉaci koji su išli u školu, ali nisu u njoj stanovali) je Ulija strpalo ukoš za smeće i objesili ga o dvije kuke koje su sluţile za vješanje ze
mljopisnih karata. Matijas to nije
mogao sprijeĉiti jer su ga nekoliko djeĉaka drţali. Kad je ušao u razred nastavnik Krojckam nije uopće primijetio Ulija. Naruţio je svog sina Rudija kako nije mogao ĉuvati biljeţnice i kritizirao njegove
roditelje tj. samoga sebe. Sva djeca su se tome smijala. Kada je prozvao ulija da odgovara tek je
primijetio da visi u košu. Pitao je djecu tko je to uĉinio ali nisu ništa rekli. Zadao je Sebastianu da pedeset puta prepiše reĉenicu „Za svaku nepodopštinu koja se dogodi ne
snose krivnju samo oni koji
su je poĉinili nego i oni koji je nisu sprijeĉili“.
Na kraju im je zadao takav diktat da su se svi preznojavali da ga urade. Najviša ocjena je bila trica. Nastavnik Krojckam je sam ponio diktate kući.
Svi djeĉaci su primili pisma od svoji roditelja i u njima nešto novca. Martin je takoĊer primio pismoali nije bilo tako debelo. Volio ga je ĉitati na miru bez galame i buke. Matias je odmah vratio dugsvojim prijateljima i otišao kupiti kolaĉe. Martin i Dţoni su doktora Beka odveli do ţeljezniĉkogvagona u kojem je ţivio Nepušaĉ. Napokon su se srela dva prijatelja nakon toliko godina.Pretposljednja proba Letećeg razreda poĉela je pravom gozbom . Matias je kupio hrpu kolaĉa i sve pojeo. Uli je na probu donio kišobran i nije htio uzeti niti jedan kolaĉić. Djeĉaci su uvjeţbali igrokaz isvih pet ĉinova odigrali bez greške. Dok su oni uvjeţbavali postavljanje kulisa Uli se izvukao i otišaona igralište gdje je ga ĉekalo pedesetak djece. Popeo se na ljestve koje su bile na ţeljezniĉ
kim
vrtanicama. Spazivši da nema Ulija djeĉaci su se sjetili da im je rekao Uli nešto najavio za tri sata i pojurili su prema igralištu. Ali je već bilo kasno. Uli je rastvorio kišobran i bacio se. Matias, Sebastian,Đoni i Martin su se okupili oko njega. Brzo su pozvali bolniĉarku i otišli po Nepušaĉa. Na svu srećuUli se nije puno ozlijedio već je samo slomio nogu. Iako je doktor Bek isprva bio ljut na kraju je rekaoda moţda njegov skok i nije bio tako lud jer je bolje slomiti nogu nego da cijeli ţivot
strepiti da do
tebe ne drţe.
Martin je konaĉno uzeo svoje pismo u ruke. U pismu je bilo samo pet maraka našto je Martin osjetioslabost. Majka mu je pisala da je otac izgubio posao i da mu ne moţe više novaca poslati. Morao jeostati u internatu. Poštom mu je poslala paketić i u njemu darove koje je trebao dobiti ispod bora.
Martin je na kraju zaplakao iako zapravo nije smio.
Su govorili da je Uli prava junaĉina, samo je Sebastian tvrdio da to nema veze sa smjelošću. Govorio
je da se i on boji, ali da je
pametan i da pazi da drugi to ne vide. Sebastian i nije baš imao drugih prijatelja. Uuvijek je govorio podrugljivo i ĉudno.
Sebastian je upitao Dţonija tko će igrati Ulijevu ulogu . Otišli su do Martinove sobe i pitali ga.MeĊutim Martin nije puno priĉao već je bio zamišljen. Na kraju su našli djeĉaka po imenu Šteker. On je glumio djevojĉicu. Matias je bio tuţan što ne oţe ostali u internatu zajedno s Ulijem. Justus mu nijedozvolio jer će tu biti Dţoni i doći će Ulijevi roditelji. Stalno je bio uz Ulija
i govorio mu da se divinjegovoj hrabrosti.
Doktor Bek je otišao u grad u gostionicu koja se zvala „K posljednjoj kosti“. U toj gostionici Nepušaĉ je svirao glasovir. Njih dvojica su zajedno popili piće i prisjećali se starih dana. Doktor je ponudio Nepušaĉu da radi kao lijeĉnik umjesto starog zdravstvenog savjetnika Hartviga. Nepušaĉ je pristao, ali je i dalje ostao ţivjeti u svojem vagonu.
Martin je napisao pismo svojoj majci i ubacio ga u poštanski sanduĉić. U pismu je napisao da mu jeţao što ne moţe doći kući, ali da se on ne da i da neće plakati. Rekao im je da će im poslati sliku u pismu i da ne budu tuţni jer će on sigurno uţivati na sanjkanju.
Dvadeset treći prosinca je bio zadnji dan nastave i nastavnici nisu htjeli ispitivati djecu već su samoĉitali priĉe. Na posljednjem satu uĉenici petog razreda imali su zemljopis doktora Beka. On je donioknjigu u kojoj su bile najljepše basne. Svi su ĉitali, pa i Martin koji je zamuckivao kao da je tek nauĉioĉitati. U sebi je stalno ponavljao da je plaĉ strogo zabranjen. Justusu je to bilo ĉudno.
Poštar je Martinu donio paket koji je on odmah stavio u svoj ormarić to je vidio Matias i bilo mu jeĉudno da sada primi paket od kuće, ali mu je Martin rekao da je to ĉisto rublje. Djeca su uţurbano
kupovala darove
svojim roditeljima, samo je Martin bio tuţan i nesretan jer nije mogao ići kući. Svoje poštanske markice je zamijenio s novĉićima. Nije znao kako će izdrţati ĉetrnaest dana a da ne zaplaĉe.
No comments:
Post a Comment