epska pjesma "Banovic Strahinja"

Banović Strahinja je jedna od najpoznatijih narodnih epskih pesama. Pesma govori o nesreći Banović Strahinje kome je Turčin Vlah Alija oteo ženu Anđeliju. Banović Strahinja prikazan je kao pravi heroj, jer je ženi oprostio prevaru i odbranio je od besne braće. Pesma je puna kontrasta, jer je oslobodio Derviša koji je nekada bio njegov zarobljenik, a nije hteo da oprosti Jugovićima koji su mu rod. Ali postavlja se pitanje da li je stvarno oprostio ženi ili je samo ostavio u životu. Takođe, jedna je od retkih narodnih epskih pesama u kojima su Jugovići prikazani sa negativne strane, kao kukavice i hedonisti.

Karakter Strahinjića bana ocrtan je veoma iznijansirano, pa poprima i konture tragičnog i apsurdnog junaka. Jedan od likova iz naše narodne epike kojima se, uslovno, može pridodati čak i epitet „moderan“.

Čak, neki književnici tvrde da ova srpska narodna pesma nije nastala na tlu Balkana, zbog svoje različitosti od ostalih

BANOVIC STRAHINJA

Veliki junak bese Banovic Strahinja ,u vreme kad je nasa zemlja bila tudja kad je neprijatelj uzimao sve ,srpske zivote , decu I zene ,cinilo se da nema kraja ,ipak jedna stvar im je uvek izmicala “nada”, ta jedna cista misao koja je izrodila mnoge junake u srpskoj narodnoj poeziji .
Pesma o Banovic Strahinji je prepuna opisa I meni nepoznatih reci ali naslucujem bogastvo njegovog fizickog izgleda I moralnih osobina koji nadmasuju obicnost.Markatna osoba,junak mrkih brkova ,veoma snaznog I spretnog coveka lepih manira I skromnosti .O kojima govori cinjenica da je u tazbini bio veoma rad I postovan gost .Strahinja u jednom delu pesme dobija opis sokola sto oznacava cojstvo I junastvo.Njegova smelost I hrabrost dolaze u prvi plan posle citanja majcinog pisma.Ubrzo zatim prikom susretanja sa dervisem istice se I njegova plemenita strana u kojoj svog nekadasnjeg neprijatelja oslovljava sa prijateljom.Ipak njegova najaca osbina koju ispoljava samo onaj covek koji prvo pokorio sam sebe a to je prastanje.Neverstvo I nepravda zbog koje se I otisnu na put u nadi da oslobodi svoju zenu ,koja je provela noc u postelji sa drugim covekom ,turskim junakom vlah alijom kojega krasi velika snaga odvaznost I neustrasivost.Tamo gde bi vecina ljudi poklela I pala u Iskusenje tu se Banovic Strahinja nije dao pokolebati ,u taj stari svet gledao je ocima savremenog coveka .Za svoju nevernu ljubu koja se plasila za sopstveni zivot on je nasao razumevanja ,toliko razumevanja da je spasao od nje same.Njegova dobrota I osecaj za pravdu ali onu pravu I iskrenu za koju je I bio spreman I svoj zivot dati, pokazao je pred svojim prijateljima ,braci devet Jugovica .Koji su bili spremni uprljati svoje ruke nevinom krvlju roda svog, nakon sto su odbili da se bore protiv pravog neprijatelja .Ne potpuni I slepi ljudi da vide dalje od narodnih obicaja I verovanja bez sposobnosti da dele viziju svoga pobratima Banovica Strahinje braca Jugovici junacai ostavljaju zauvek taman trag u srpskoj istoriji. Svaki Strahinjin postupak slika jednu novu vrlinu bacajuci u zaledjak njegovu nesavrsenost i stavljajuci citaocima do znanja njegovu dobrotu koja prevazilazi sva zla koja su mu se nalazila na putu. Ostavljajuci tako dubog trag u nasim srcima I prostor da razmislim I pozelimo da budem maker delic onoga sto je bio najveci srpski junak tog vremena.
Veliki junak bese Banovic Strahinja o toj tajanstvenoj,slavnoj skoro natprirodnoj licnosti pevali su obogaljeni ,prestravljeni ,sa divljenjem I bojazni uz rakiju I ognjiste .

Banović Strahinja

Pomalo je takijeh junaka,
Ka' što bješe Strahiniću bane.!

Jedna od najlepsih umotvorina narodnih pevaca ali nazalost daleko od istine. Zašto ?
Banovic Strahinja je Djuradj Stacimirovic Balsic. Tast mu nije bio Jug Bogdan nego knez Lazar Hrebeljanovic. Strahinja nije bio na kosovu uz tasta Lazara jer je vec bio turski vazal.
Inace pesma je biser Srpske epike.
Poruka ,ili naravoucenije pesme jeste ono sto je vazno.A to je da TREBA PRASTATI ! Narod tokom vekova nije zaboravio cojstvo Banovica Strahinje koji je oprostio svojoj zeni preljubu.Sama cinjenice da je anonimni pesnik iz ranijih vekova stvorio takvu pesmu ,i da je ta pesma jedna od napopularnijih u Srba.Pesma govori o duhovnoj velicini oprastanja kroz lik Banovica kao simbola-nosioca ove vrline.
„iskliznuće" epskog junaka iz njegovog epskog sveta, ili, bolje reći, sveta kulta junaštva, centralna je tema pesme Banović Strahinja. Banović Strahinja je, u stvari, tragičan junak, a cela pesma prikazuje evoluciju iz epskog, preko tragičnog, do zavetnog junaka.

Tematski, pesma Banović Strahinja počinje u klasičnom epskom stilu. U prvom delu pesme opisuje se život, običaji i društveni odnosi epskog sveta, sveta kulta junaštva: odlazak muža u tazbinu (bez žene), uzajamno spoljašnje poštovanje srpske gospode, odnos muškarca i žene u takvom svetu (žena služi muža), gošćenje srpske vlastele... No, starac Milija, guslar koji je Vuku Karaxiću ispevao navedenu pesmu, upozorava:

Pozadugo bane gostovao,

Pozadugo bane začamao,

Ponosi se bane u tazbini.

Strahinja je u tazbini začamao! Strahinja se, na krilima slave, u tazbini poneo, tj. bio je gord. On je u epskom svetu (iz)gubio svoju ličnost. Zaboravio je na oprez, ostavio je svoj dom bez zaštite, jer mu je bilo važnije da ispoštuje neke oveštale norme epskog sveta, da poseti „kano što je red" svoju tazbinu i da s njima „pije rujno vino".

A Turci lagano dolaze.

U drugom delu pesme sledi otrežnjenje, sledi sticanje svesti o sebi i svetu u kome živi. To je svakako sticanje tragedijske svesti.
Majka mu u pismu javlja da su mu dvori poharani, sluge pobijene, a da mu je žena oteta i da Vlah-Alija:

Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
A ja, sine, kukam na garištu,
A ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!

Kroz navedeni kontrast prikazano je neshvatanje istorijskih i društvenih realnosti od strane srpske vlastele, jer iako su Turci zaposeli Kosovo od Laba do Sitnice, srpska gospoda se veseli i gosti ne vodeći računa o svojoj imovini i svojoj zemlji.

Majčino pismo je početak otrežnjenja koje se nastavlja kada Jug-Bogdan odbija da mu pomogne i kada ne dozvoljava svojoj deci da pođu sa Strahinjom na Kosovo:

Znaš li, zete, ne znali te ljudi!
Al' ako je jednu noć noćila,
Jednu noćcu s njime pod čadorom,
Ne može ti više mila biti,
Bog j' ubio, pa je to prokleto,
Voli njemu nego tebe, sine;
Neka ide, vrag je odnesao!
Boljom ću te oženiti ljubom,
S tobom hoću ladno piti vino,
Prijatelji biti dovijeka.

Ove reči Jug-Bogdana najbolje prikazuju glavne nedostatke epskog sveta, tj. sveta kulta junaštva. Starac Milija želi da to i sam potvrdi:

Kad pijahu vino i rakiju,
Svi se fale za dobre junake,
Fale s' zetu i Bogu se kunu:
„Volimo te, Strahiniću bane,
No svu zemlju našu carevinu!"
Al' da vidiš jada na nevolji!
Banu jutros nema prijatelja.

Sa ovim stihovima Strahinja izlazi iz sveta kulta junaštva, svestan njegove jalovosti. On, sada kao pravi tragični junak, ostaje sam.
Nekadašnje prijatelje zamenjuje pas. Hrt Karaman je jedini prijatelj čoveka koji se rastao od epskog sveta i epskog kulta junaštva.
Banović Strahinja, preobučen u Turčina, polazi na Kosovo.
Jedna od najlepših epizoda u srpkoj epskoj narodnoj poeziji je susret Bana sa usamljenim dervišom. Ova epizoda se javlja samo u varijanti pesme koju je Starac Milija ispevao Vuku i karakteristična je po tome što se u jednoj epskoj pesmi susreću dva ne epska, već tragična junaka. Derviš je, isto kao Strahinja, usamljenik u polju Kosovu kome su Turci, dok je bio u Banovoj tamnici, opljačkali sve kod kuće.

No bijaše jedan stari derviš,
Bijela mu prošla pojas brada,
Šnjime nema nitko pod čadorom,
Bekrija je taj nesrećan derviš,
Pije Turčin vino kondijerom,
No sam lije, no sam čašu pije,
Krvav derviš bješe do očiju.
Derviš prepoznaje Strahinju.

Iako je u Banovoj tamnici proveo nekoliko godina, Strahinju pamti po dobru:

I ako sam bio u tamnici,
Dosta si me vinom napojio,
Bijelijem ljebom naranio,
A često se sunca ogrijao,
Puštio si mene veresijom.

Pre mnogo godina, kada je zaista bio pravi srpski vitez, dok još nije potpao u čamotinju oveštalog epskog sveta, Strahinja je postupio prema dervišu hrišćanski: pustio ga je iz tamnice. Derviš, koji je obećao Banu da će doneti otkup za svoju slobodu, vrativši se u Tursku, saznao je da su mu njegova braća po veri opljačkali dvore i pokrali sve što se moglo pokrasti. Život im je približio sudbine: dva usamljenika se susreću u jednom istorijskom trenutku, na Kosovu pre velikog boja, ali oni u tom istorijskom terenutku ne učestvuju. Pa i zašto bi, kad su i jedan i drugi bili ostavljeni na cedilu od svojih „epskih" prijatelja. Srbina i Turčina, pravoslavca i muhamedanca, tamničara i utamničenoga, spaja njihovo duhovno bivstvovanje u za njih novom tragičnom svetu.

Udarac mača

Vlah-Alija nije običan junak. On umnogome podseća na Ahila iz „Ilijade": najbolji je turski borac, ne sluša nikoga, čak ni turskog cara, radi kako mu se prohte, ceo mu se život sastoji od ubijanja, pića i žena. On je svojeglav i gord, a u otetoj Strahinjinoj ženi je pronašao trenutni mir koji ni po koju cenu ne želi da izgubi.

Strahinja ga pronalazi i započinje dvoboj dva velika junaka. Banovo potpuno otrežnjenje - jer možda je tinjala vera u vernost ljubinu - nastaje onog trenutka kada ona, pred dilemom da li da pomogne Banu ili Vlah-Aliji, udara Strahinju mačem po glavi.

Na kraju, Banović Strahinja, čovek koji je izgubio sve, pobeđuje sve: pobeđuje Vlah-Aliju, pobeđuje neverstvo ženino, pobeđuje svu tazbinu svoju, pobeđuje ceo svet u kojem je do juče živeo... Iako ga je izdala, iako je mačem nasrnula na njega, Ban oprašta ženi neverstvo! On pobeđuje sve zato što je na prvom mestu Banović Strahinja pobedio sebe smrtnoga.

Banović Strahinja je specifičan srpski junak upravo zato što je za njega vezano mnogo „iskliznuća" iz epskog sveta. Ponovićemo sada već jasnu činjenicu: u pesmi Banović Strahinja on evoluira od epskog, preko tragičnog, do čoveka liturgijske svesti. A hrišćansko opraštanje nevernoj ljubi najdublji je dokaz toga. U tome se krije sva lepota navedene pesme, kao i lepota ličnosti Strahinje Banovića.